Што је немоћ СзС-а израженија, то су лажи веће. Покушаји до изнемоглости да од себе направи некаквог мученика Бошку Обрадовићу са правом додељују титулу, како га колеге из СзС-а зову, дворске луде без конкуренције.

Човек који је нешто више од годину дана, малтретирао Мају Гојковић, витлао вешалима, нападао жене испред Скупштине града, упао, демолирао и малтретирао запослене у РТС-у, нападао полицију и тражио да се они згазе камионом испред Председништва, чупао знакове на Тргу, заставом ломио врата Скупштине и чинио многе друге лудости за које није одговарао, данас кука да је прогоњен, смешно и безобразно лицемерно.

Када смо код безобразлука, неко рече „што је глава празнија, то је безобразнија” и сваки дан смо, као и данас, у прилици да се уверимо да је заиста тако.

Једино ко се овде прогони јесу људи који не мисле као Ђилас, Јеремић, Обрадовић, људи који неће да буду повезани са кумовским и рођачким везама похапшених и осуђених нарко-дилера Тоцила, Дабовића или припадницима разних кланова од чијих имена подилази језа сваког нормалног грађанина.

Прогони Бошко Обрадовић по команди газде Ђиласа и полицајце који само раде свој посао и штите нашу децу и земљу, као освета зато што су им ухапсили кума и шурака са слике.

Сада је још јасније зашто Обрадовић жели да буде министар унутрашњих послова, да својим криминалцима омогући заштиту, себи богатство, а од Србије направи место где би он и Ђилас били господари живота и смрти.

На срећу по Србију, овакве индивидуе су одавно прочитане од стране грађана зато никада неће бити у прилици да воде ни стамбену заједницу, а камоли земљу.

Политика резултата, напретка, развоја сваког дела наше земље, економског јачања наставиће се и даље, а поверење које има Александар Вучић и Српска напредна странка доказ су да грађани имају користи од тога, да те резултате осећају и да у њима живе.

Шеф одборничке групе СНС-а у Скупштини града Београда

Александар Мирковић